Odevanje, ili moda, srednjevekovne Srbije bila je jedinstveni spoj uticaja istoka i zapada, koji su se spajali i mešali u nemanjićkoj državi.
Sa jedne strane bili smo deo vizantijske sfere, a sa druge smo, preko Jadranskog mora, imali jake veze sa Italijom i Mediteranom.
Glavni izvor za izgled odežde srpske vlastele u srednjem veku su mnoge freske i minijature, i mnogo ređe, očuvani primerci odeće i nakita koji se nosio u to vreme. Takođe, postoji veliki broj trgovinskih povelja koje svedoče o uvozu tkanina u nemanjićku Srbiju.
Iako smo u ranom srednjem veku kao Sloveni bazirali odeću na jednostavnoj lanenoj ili vunenoj tkanini, kao i na životinjskim krznima, vremenom vizantijska raskoš se prelila i na Srbiju.
Pročitajte i:
Papa je tražio od cara Dušana da pokatoliči Srbe, a kao odgovor dobio je NAJPOZNATIJU SRPSKU PSOVKU
Odeća se pominje i u Dušanovom zakoniku, pa se tako pominje zlatni pojas, koji je bio izrađen od mnoštva pozlaćenih ukrasa i optočen biserima, i bio je znak vlasteoskog dostojanstva koji je car dodeljivao samo najzaslužnijim plemićima.
Postojao je još jedan odevni predmet koji je vladar dodeljivao plemićima, a to je bila svita – veliki ogrtač izrađen od skupocenih tkanina i često optočena draguljima i biserima. U Dušanovom zakoniku se propisuje da zlatni pojas i svita biserna nakon smrti vlastelina ostaju u nasleđe njegovom najstarijem sinu, dok se konj i oružje koje je pokojnik za života koristio, moraju predati caru.
Naše princeze i žene vlastelina su nosile posebnu maramu o koju su se kačile minđuše, da težinom zlata i dragog kamenja ne bi pokidale uši. A i zlata i dragog kamenja je bilo u izobilju.
Najpoznatiji rudnik ne samo Balkana nego tadašnje Evrope je bilo Novo Brdo, iz kojeg je Đurađ Branković eksploatisao čak 300 tona plemenitih metala godišnje!
Srpske zanatlije su bile poznate na celom starom kontinentu po finoći svog rada, o čemu svedoče i retki preživeli primerci skupocenog nakita.
Izvor: SD
