Devetog aprila 1999. počeo je napad na karaulu VJ „Košare“ sa teritorije Albanije. U njemu su učestvovale albanska armija, teroristi tzv. OVK, i NATO.
Čitalac NSPM Goran Jevtović ostavio je seriju komentara na tekst koji je ovaj događaj pomenuo u prolazu: svoje svedočanstvo o paklu Košara i junacima koji su tamo dali živote za čast, slobodu i otadžbinu. Prenosim da bi ostalo sačuvano.
09:43
Bio je Veliki Petak…
U ranu zoru je započela snažna i iznenadna artiljerijska vatra koju su navodili pripadnici Francuske armije, na rejon karaule Morina. To je bila taktička varka da bi se kopnene snage privukle preko rejona albanske karaule Padež prema Košaru. U tome su uspeli i oko 1.500 pripadnika OVK, 2.pešadijske divizije Albanske armije i specijalnih jedinica NATO je izvršilo snažan frontalni napad.
Širi rejon karaule branilo je 107 graničara 53.grb sa neznantnim ojačanjem iz sastava 125.mtbr. U herojskoj odbrani uspeli su da izdrže neviđeni udar i da napadaču nanesu velike gubitke.
Slava braniocima Otabine!
15:29
Veliki dan u istoriji Srbije koji danas ne sme ni da se pomene po naredbi dušmana! Ali se nikada ne sme zaboraviti herojstvo tih 107 momaka koji su u toku dana ojačani sa još 50-tak junaka.
Šest je ranjeno (četvorica lakše, dvojica teže), nijedan nije poginuo. Herojstvo dostojno Lazarevih Kosovskih junaka, oslobodilaca Srbije 1912-13, Solunskih boraca…
A kako je to izgledalo iz prve ruke, evo opisa samo jednog događaja, a bilo ih je na desetine takvih toga dana.
Oko podneva, na granični kamen C 4/6 (oko 400 m od karaule) koji je sa 12 vojnika branio vodnik Ivan Vasojević (rodom iz Sjenice), preko proplanka je krenulo u napad oko 300 boraca specijalne jedinice OVK (svi u crnim uniformama).
Naredio sam mu da se povuče 100-tinak metara unazad i zauzme rastresitiji raspored. Izvršio je naređenje.
Naredio sam mu zatim da se u slučaju ozbiljnijeg prodora neprijatelja povuče na rezervni položaj, da ne otvara vatru bez velike potrebe i da strpljivo čeka pojačanje koje je već upućeno. Izvestio je da je razumeo naređenje.
Usledilo je zatišje. Vasojević je izvestio o brojnosti protivnika i zahtevao artiljerijsku podršku u slučaju da krenu dublje na našu teritoriju. Naređeno mu je da ne preduzima ništa osim naređenih mera. Izvestio je da je razumeo.
Pročitajte i:
U zadužbini despota Stefana događaju se mnoga čuda – Monahinja Nina o Manastiru Koporin
Desetak minuta kasnije, odjednom se u radio vezi čuo njegov glas. Pripremao je vojnike kojima je komandovao. Izdavao im je poslednje instrukcije za pravi juriš!
U prvom trenutku pomislio sam da se šali i da pokušava da zavara neprijateljske snage i posebno stručnjake koji su slušali našu radio vezu.
Međutim, ubrzo smo shvatili da je slučajno zaglavio mikrotelefonsku kombinaciju u oprtaču čime je nesvesno omogućio da svi koji su imali radio uređaje, a to je stotine učesnika a uz njih i oko njih još 5-10 boraca, slušaju uživo protivnapad 12 vojnika na najmanje 300 arnautskih i ostalih specijalaca. Čulo se „Uraaa“ kao u najluđim filmovima i krenula je neviđena bitka!
Bitka koja je nekoliko minuta išla uživo u kojoj je njih 13 jurišalo na njih 300. I bukvalno, prsa u prsa, oči u oči!
Nakon 15-tak minuta je usledilo zatišje. Zatim potpuna tišina. Niko ne poziva nikog. Dugo traje. Ako ga pozovem, da li će se javiti?… Procena je bila da su izginuli svi do jednog.
I, javlja se Vasojević, raportira (po sećanju iznosim) „…svi smo živi, imam jednog ranjenog, neprijatelj neutralisan, oni koji su preživeli povukli se duboko preko granice… nisam izvršio naređenje o povlačenju, ali jesam ih neutralisao u protivnapadu…“
Sledi oduševljelje svih boraca na frontu širine preko 50 km! Paljba iz svih oruđa i oružja! Adrenalin svima da istraju, da se bore hrabro, da ostanu na položajima. A onaj proplanak na kome se odigrala bitka, nije bio više zelen, crneo se… od uniformi OVK.
Dva dana nakon toga, vodnik Ivan Vasojević je poginuo u rejonu Maja Glava, spašavajući ranjenog vojnika. Vojnik je preživeo.
Heroj! Slava ti i hvala Ivane!
19:23
Zahvaljujem se svim komentatorima koji su me „prozvali“ ili će to učiniti, i čestitali na priči. Voleo bih da ne budem pogrešno shvaćen. Evociranje ove uspomene, koje nije moglo proteći bez suza, i uvek je tako, nije samohvalisanje o nama preživelima. To je priča o jednoj istinskoj epopeji, o pravim herojima ove zemlje… zemlje, koja je te heroje zaboravila, kojima nije podigla ni spomenik, koje niko ne pominje!… zemlja u kojoj su neki drugi „heroji“ na sceni. E, to boli.
Vodnik Ivan Vasojević je samo jedan, ali veoma karakterističan primer od one 1.002-jice koji su časno i iz ubeđenja poginuli za svoju zemlju.
Takav je, ako ne još i veći junak bio i Krunoslav Ivanković, kapetan, komandir čete koja je branila desno krilo rejona Košara. Hrvat iz Šida! Čudo od čoveka! Poginuo je kao najveći Srbin nekoliko dana od početka kopnenog napada!
Poginuo je tako što je više puta, dok je imao snage i svesti, otvoreno i direktno preko radio veze više puta odbio naređenje komandantu 125.motorizovane brigade, pukovniku
Draganu Živanoviću, da se kao ranjen povuče sa položaja radi ukazivanja pomoći! Odbio je da ostane živ!!!
Pročitajte i:
U zadužbini despota Stefana događaju se mnoga čuda – Monahinja Nina o Manastiru Koporin
A to da bi preživeo bilo je sasvim realno zato što je rana mogla biti sanirana. Preko pola sata je krvario govoreći da ne želi da napušta svoje vojnike! A ranu je zadobio upravo izvlačeći jednog od ranjenih vojnika iz rova.
I ponovo je kompletan Prvi borbeni ešelon Prištinskog korpusa (oko 50 km fronta) preko radio uređaja uživo prisustvovao drami. Pravoj, pravcatoj herojskoj drami. Čovek umire dobrovoljno! Bilo je mučno, bilo je bolno… ubeđivanja, naređivanja, pretnje…nije
vredelo. Na nišanu je držao svog kolegu Damira Krajinovića, kapetana (iz RS Krajine) i nije dozvoljavao da se izvrši naređenje komandanta!
U jednom trenutku, tišina. Javio se Krajinović i izvestio plačući „Krunoslav se više neće javiti…“ Usledili su plotuni iz svih haubica… Tako je otišao heroj!
12:35
(odgovor provokatoru pod nadimkom doda)
Slušaj bre ti, mi Srbi nismo samoubice već ratnici. Ko će kad poginuti zavisi od mnogo faktora. Prvo, Božja volja ili odluka, a onda znanje, veština, hrabrost, snalažljivost u borbi, snaga neprijatelja i još mnogo toga.
Nisam ja bežao od smrti, već me nije htela.
Ko zna zašto se tako odigralo. Morao je neko i da preživi, inače, ko bi ponovo ratovao kada budemo oslobađali Kosovo i Metohiju za sva vremena!
Čekajte nas „i mi ćemo sigurno doći… da ostarimo zajedno…!“
u.p. (u podtekstu): Da bismo još bolje shvatili veličinu žrtve junaka Krunoslava Ivankovića treba dodati i to da je njegov rođeni brat, još za vreme SFRJ, pobegao preko i stavio se na stranu ustaša.
Izvor: sivisoko.rs
