Ljubica Šarolić je žena koja je prošla kroz sve užase i patnje nacističkog logora Aušvic. Njenu priču objavio je Yugopapir 1985. godine a mi vam je prenosimo.
Ljubica Š. iz Beograda, logoraški broj 75744, preživela je dva susreta s Josefom Mengeleom, monstrumom iz Aušvica. Jedna je od retkih iz kontigenta “živog ljudskog materijala”, koja je preživela neljudske eksperimente.
“Moje ime nije važno – mi se i danas raspoznajemo po brojevima.
Ja sam 75744, to mi je tri godine bilo i ime i prezime.
Nikad mi nije palo na pamet da skinem ovaj istetovirani broj: previše je bilo pogleda koji su me, nemo, molili da nikad ne zaboravim te strahote. Čak ne poznajem nikog ko je skinuo taj beleg!
Pročitajte i:
Plašim se, danas, da nisam nešto preuveličala, da sam izmešala san i javu… ali, kad se sretnem s nekim ko je preživeo iste te strahote, shvatim da sam mnogo toga zaboravila, potisnula duboko u sebe, da nikad ne izađe do svesti. Ovaj broj može da zavara nekog: Aušvic je najveća grobnica čovečanstva svih vremena.
Mi, preživeli, samo smo kap u moru. Brojevi su se ponavljali, ponovo su utiskivani brojevi umrlih, bilo je različitih boja, ne računajući one s “davidovom zvezdom”, kojih je bilo najviše…
Uhapsili su me u Ljubljani početkom 1943. godine, kao taoca. Pohađala sam I razred gimnazije, kada je rat počeo ili peti osmogodišnje po novom sistemu: imala sam tada, dvanaest godina.
Putovali smo do Aušvic tri nedelje. Nas, Jugoslovenki, bilo je pet, možda šest. Sve ostalo bilo je “jevrejski transport”, u vagonima koji su priključeni usput, možda u Beču?… Pamtim, svi putnici našeg voza, osim nas par, otišli su pravo u – krematorijum.
Na rampi “Birkenau” vršena je selekcija. Primetila sam čoveka koji se korbačem udarao po čizmi: pevao je neku ariju iz “Toske”. Tek kasnije saznala sam da je to Mengele. Imao je tamne oči i tamnu kosu… jedna noga bila mu je malo kriva, sigurna sam da bih ga i danas prepoznala.
Pročitajte i:
Pomno nas je pregledao, zagledajući se svima u oči, i izdvajao, izdvajao… Mi nismo znali zašto. Pomislio je da sam Jevrejka, možda zbog moje izrazito crne kose. Imam plave oči i izgleda da ga je to posebno zainteresovaio. Pitao me je odakle sam, a kad sam mu odgovorila, pomalo razočarano je rekao:
– A, bio sam u Jugoslaviji, pre rata. Penjao sam se na vaš Lovćen…
Delovao je ljubazno… bar mnogo ljubaznije nego ostali, kojima je zlo probilo kroz kožu i prepoznavalo se po nekakvoj ružnoći. U svari – bio je cinik; to sam ustanovila kasnije, kad sam saznala i delimično videla šta radi.
Nisam bila Jevrejka, i on je izgubio interesovanje za mene. Ali, i dalje sam bila interesantna za druge lekare. Predata sam nekom doktoru Lukasu, kako sam kasnije saznala, kao materijal za eksperimente. Mengele se bavio isključivo blizancima i očima… genetikom valjda. Bio je opsednut očima. Nekoliko puta ulazila sam u njegovu kancelariju i videla bezbroj posuda s ljudskim očima, koje su me gledale, onako, izvađene iz duplji, kao žive… sanjam te oči ponekad.
Na meni su vršili četiri vrste eksperimenata. Zarazili su me s malarijom, dizenterijom i obe vrste tifusa. Sećam se, na goli trbuh stavili su mi nekakvo sito u kojem je bio roj komaraca koji su me besomučno ujedali… mislila sam da ću rastrgnuti kožu s trbuha, posle…
Sami Nemci nazivali su Aušvic – “fabrikom smrti”. Logor je to i bio. Kapacitet krematorijuma bio je 30.000 ljudi dnevno, ali to nije bilo dovoljno. Jedne noći, u leto 1944. godine, zapalili su ceo ciganski logor. Gorelo je čitave noći i vriska se čula do neba… preko 30 hiljada ljudi – žena i dece… Njih nisu razdvajali, bile su tu čitave porodice.
Pročitajte i:
Heroj Košara i PRVI NA LISTI “ZA KRALJEVINU SRBIJU”: Srbija mora ostati vojno neutralna!
Spaljivali su polivajući ljude benzinom. Kasnije, kad im je benzin bio potreban za druge stvari, slagali su red leševa, red cepanica, a logoraši su, dole, hvatali loj i polivali odozgo, da bi lakše gorelo.
Ali, eksperimenti na ljudima bili su najgori. U mojoj baraci, u uglu, bilo je neko nesrećno stvorenje s izobličenom glavom ogromnih dimenzija, toliko otečenom da se oči, nos, i usta uopšte nisu videli. Stalno je ječalo. Glava je bila tolika, da nije moglo da leži, već je sedelo u uglu poduprto nekim letvama… Svakog dana su ga odvodili nekud…
Ili; žena koja je ležala ispod mene. Njoj su izvadili kost iz potkolenice. Tkivo se raspadalo, pretvaralo u pihtijastu masu… Umrla je u strašnim mukama.
Žene i muškarce sterilisali su rentgentskim zracima. Mi smo to nazivali “crveno svetlo”… u logoru se govorilo nekakvim posebnim, internacionalnim jezikom, univerzalnim žargonom i svi smo to prihvatali dopunjavajući ga.
A Mengele je pevao arije iz “Toske” i vršio selekciju udarajući se korbačem po čizmi. Monstrum! Gledala sam kako je rasporio jednog malog Poljaka, živog, i izvadio mu pluća napolje…
Imao je izvanredno pamćenje. Pred transport (nikad nismo znali da li idemo u drugi logor, ili u – krematorijum), kad sam ga poslednji put videla, prišao mi je i upitao me:
– Ti još nisi umrla?
Pre osamnaest godina uhvatili su neke lekare iz Aušvica i sudilo im se, u Frankfurtu. Prijavila sam se za svedoka, ali Nemci izgleda nisu bili zainteresovani: nisu mi, čak, ni odgovorili. Mislim da je i doktor Lukas bio među njima!?
I sad čujem da je Josef Mengele mrtav. Da je umro i sahranjen negde u Brazilu. Ja u to ne verujem. Znam da je živ, osećam to, a taj osećaj ne može me prevariti.”
Zabeležio: Miloš Lazić
Preuzeto sa: Opanak
