Sokolovi, nemojte NIKAD da dozvolite da nam blate Vidovdan i Kosovski zavet i da šire laži i polu-istine, kao što srpski neprijatelji to već decenijama čine.
Kosovski zavet, koji direktno proističe iz Svetosavlja, i novovekovni Jasenovac kao simboli mučeništva za veru, moraju biti centralne tačke našeg kolektivnog i kulturnog obrasca i ono što je pravoslavni civilizacijski model u srpskoj redakciji.
Uvek imajte na umu sledeće činjenice:
1) SVETI MUČENIK VID JE POSTOJAO! Vidovdan nije nikakav paganski praznik koji je slavio boga svetlosti i rata Vida, već je u pitanju pravoslavna Krsna Slava. Slovenski paganski bog Svetovid je potpuno izmišljen i nema nikakvih ostataka paganskih običaja u srpskom narodu koji se vezuju za njega, niti ima materijalnih dokaza o njegovom postojanju među Srbima. Hrišćanski Sveti Vid (ili Vit) je svetac čija je Slava bila prilično raširena u Srbiji. Imamo obilje izvora o tome, čak se smatra da je Sveti Vid bio Krsna Slava kneza Lazara Hrebeljanovića.
Sveti Vid je rođen u Siciliji u vreme rimske tetrarhije, bio je sveti mučenik i iscelitelj. Iscelio je i Dioklecijanovog sina ali ga je Dioklecijan bacio na muke jer je odbio da se klanja paganskim idolima. Mošti svetog Vida (ili Vita) se danas nalaze u gradu Pragu, u katedrali posvećenoj njemu i svako može da ih obiđe i da ih svojim očima vidi. Na današnji dan naša Crkva ne proslavlja samo Svetog Vida već se proslavljaju i Sveti prorok Amos, Sveti mučenici Modest i Kriskentija, Prepodobni mučenik Dula, Sveti srpski mučenik Lazar i kosovski junaci, Sveti patrijarh srpski Jefrem i episkop iponski Blaženi Avgustin.
Pročitajte i:
SVI SU ČULI ZA VIDOVDAN I KOSOVSKI BOJ, ALI PRAVA PROPAST SRPSKE DRŽAVE DOGODILA SE OVDE
2) SRBI NE SLAVE PORAZ NA KOSOVU! O kakvom porazu može biti reč ako su Srbi u skladu sa svojom epikom na Kosovu pratili Hristovu žrtvu na Časnom Krstu zarad Carstva Nebeskog? Zar nije sam knez Lazar napravio izbor: „Zemaljsko je za malena carstvo, a Nebesko uvijek i dovijeka“? Ukoliko neko kaže da Srbi slave poraz na Kosovu, onda i svi Hrišćani slave „poraz“ Gospoda Isusa Hrista na Krstu, previđajući da je Hristovo i Lazarevo mučeništvo samo kapija ulaska u Nebesko Hristovo Carstvo i pobeda života nad smrću putem vaskrsenja.
I istorijski posmatrano, danas pouzdano znamo da se turska vojska nakon Vidovdana 1389. povukla sa bojnog polja i otišla nazad u Jedrene i Malu Aziju. Po srednjevekovnim shvatanjima presudno merilo za ocenu ishoda bitke bilo je ostajanje na samom bojnom polju i ko je na njemu ostao, taj je pobedio. Turci su sigurno sa Kosova otišli kako bi novi vladar Bajazit, Muratov sin, učvrstio svoj položaj, dok je Vuk Branković, gospodar teritorije na kojoj je bilo bojno polje, ostao na svojoj zemlji i na vlasti i nije se pokorio Turcima još dugo vremena. Srpski kralj Tvrtko je javljao Firenci o velikoj srpskoj pobedi uz pogibiju svojih vojnika – ali „ne mnogih“. Smrt turskog sultana Murata je i na istoku i na zapadu odavala utisak da su hrišćani pobedili pa su zato na primer zvonila zvona Notr Dama u Parizu.
Pročitajte i:
3) KOSOVSKA BITKA JE JEDINA BITKA U ISTORIJI ČOVEČANSTVA U KOJOJ NA BOJNOM POLJU GINU OBA VLADARA PREDVODNIKA SVOJIH ARMIJA! Nećete naći sličnu bitku u ljudskoj istoriji i zato je Kosovska bitka toliko značajna i o njoj se toliko govori. Nakon nje ni jedan turski sultan nije išao sa vojskom na samo bojno polje, a sve ređe su to činili i ostali vladari.
4) KOSOVSKA BITKA NIJE BILA BITKA RAZNIH HRIŠĆANSKIH VLADARA U KOALICIJI PROTIV TURAKA! Ona takođe nije mogla imati karakter srednjevekovnih krstaških ratova. To je bila bitka pod vrhovnom komandom srpskog kneza Lazara kome su u pomoć pristigli drugi srpski vladari i velmože i stavili se pod njegovu komandu. Na Kosovu zvanično proklamovane odbrane Hrišćanstva nije bilo (iako simbolički posmatrano to je bio istinski sukob Krsta i Polumeseca), jer je srpsko zaleđe bilo neprijateljsko u odnosu na srpske vladare. U vreme bitke ugarski kralj Žigmund Luksemburški je preduzimao pohod protiv bosanskog kralja Tvrtka. Knez Lazar je, da bi se usredsredio na tursku opasnost, uspeo, posredstvom zeta Nikole Gorjanskog Mlađeg, da postigne primirje sa Žigmundom, dok je Tvrtko ostao sve vreme u ratu sa njim. Toliko o tzv. Hrišćanskom jedinstvu i koaliciji na Kosovu!
Pročitajte i:
5) NA KOSOVU NIJE PROPALA SRPSKA DRŽAVA! Epska ideja o „propasti carstva srpskog“ je činjenično neutemeljena, jer je država postojala još nekoliko decenija i doživljavala je veliki privredni i kulturni procvat. Kosovska bitka je u svojoj tektonskoj važnosti, u kombinaciji sa dešavanjima na istoku, zapravo odložila tursko osvajanje Balkana za narednih skoro 100 godina.
6) KOSOVSKA BITKA JE NAJPOPULARNIJI ISTORIJSKI DOGAĐAJ MEĐU SRBIMA! Od svih događaja u istoriji našeg naroda, Kosovska bitka je ubedljivo najjače urezana u narodnu svest. Svojom ogromnom popularnošću, jednostavnošću epskih motiva, junaštva naspram izdajstva i žrtvovanja za veru, tradicija o Kosovskoj bici služi sve do dana današnjeg kao inspiracija za junačke podvige i žrtvovanje, ali i kao osuda i žigosanje nacionalne izdaje.
7) SRBI JESU NEBESKI NAROD! Ne dozvolite da se naši neprijatelji spradju sa time. U naše ime je naš Sveti knez Lazar odlučio kome ćemo se carstvu privoleti. On je sa svojom vojskom i svojim mučenicima odredio našu krajnju otadžbinu, a to je Nebeska Srbija. I upravo zbog toga smo mi nebeski narod, dokle god pratimo našeg svetog kneza u njegovom podvigu. Pojam nebeski narod se vezuje za svaki pravoslavan narod, međutim u našem shvatanju to poprima i vidovdanski karakter i moralni sklop kosovskog zaveta.
Sama knjiga caru besjedila:
„Care Lazo, čestito koljeno,
Kome ćeš se privoljeti carstvu?
Ili voliš carstvu nebeskome?
Ili voliš carstvu zemaljskome?
Ako voliš carstvu zemaljskome,
Sedlaj konje, priteži volane!
Vitezovi, sablje pripasujte,
Pa u Turke juriš učinite,
Sva će turska izginuti vojska!
Ako l’ voliš Carstvu Nebeskome,
A ti sakroj na Kosovu crkvu:
Ne vodi joj temelj od mermera,
Već od čiste svile i skerleta,
Pa pričesti i naredi vojsku;
Sva će tvoja izginuti vojska,
Ti ćeš kneže, s njome poginuti.“
A kad care saslušao reči,
Misli care misli svakojake:
„Mili Bože, što ću i kako ću?
Kome ću se privoljeti carstvu:
Da ili ću carstvu nebeskome?
Da ili ću carstvu zemaljskome?
Ako ću se privoleti carstvu,
Privoleti carstvu zemaljskome,
ZEMALjSKO JE ZA MALENO CARSTVO,
A NEBESKO UVIJEK I DOVIJEKA!“
