Prethodnih godina, pa i ove, sećali smo se i vaskrsavali našeg velikog Gavrila Principa, ali i Kneza Lazara, Miloša Obilića i svih drugih vitezova koji su se tog dana sa Gazimestana odenuli u večnost.
Nepravedno u senci ovih divova svaki Vidovdan ostaju zapostavljeni ništa manje vredni gorostasi, koji su istog dana u malo bližoj istoriji, te 1992. godine obezbedili opstanak srpskog naroda oslobodivši Koridor života. Tog vatrenog Vidovdana `92 sa neba knez Lazar, Miloš Obilić i Gavrilo Princip posmatrali su svoje sinove. Posmatrali su hrabre Krajišnike kako jurišaju napred i ne gledaju nazad. Posmatrali su savremene vitezove kako stoje na liniji opstanka svojih pokoljenja.
Ova operacija predstavlja temelj Republike Srpske, jer se tog dana vojevala bitka za sve ono srpsko što danas vidimo preko Drine. Da nam ih Bog nije poslao i da oni tog dana nisu bili na liniji odbrane na kojoj su bili, sasvim je sigurno ne samo da ne bi bilo Republike Srpske već pod velikom verovatnoćom i naše Srbije.
Sve je kulminiralo kada je, zbog nemogućnosti dopremanja neophodnog kiseonika, u Banjaluci preminulo 12 tek rođenih beba. Za tadašnje vojno i političko rukovodstvo dileme više nije bilo – kopneni koridor prema Srbiji mora biti probijen, makar se platila i najveća cena, životima. Borbe su trajale od 12. do 28. juna, kada se sa tenkova začula pobedonosna pesma i čuvene reči jednog od junaka:
„Ustaše su pobegle preko Save, više nema ništa. Koridor je slobodan, sve je slobodno, naša je pobeda!“
