„Najveća želja velikog kneza Njegoša II bila je da se srpstvo ujedini, a sa nestankom i poslednjih skadarskih vezira, gašenjem Venecijanske republike i ustancima u Šumadiji 1804. i 1815. zatalasaše se svi porobljeni pravoslavni narodi i stvoriše najpovoljniji uslovi za ostvarenje Njegoševe želje.Mogućnost ostvarenja ove ideje, za kojom je izgarao naš najveći pesnik i vladar male Crne Gore, nazirala se pre svega u zadobijenoj bici Crnogoraca nad skadarskim, tj. albanskim vezirima Bušatlija i u Karađorđevim i Miloševim bitkama protiv dahijsko-janičarske turske vladavine.
Do velikih i istorijski vrlo važnih sukoba između Crnogoraca i turske vojske došlo je 11. jula i 22. septembra 1796. godine u bitkama kod sela Martinića i na Krusima, kada je turska vojska poražena, a Crnogorci odneli sjajne pobede. Stupivši na presto svoga upokojenog strica Petra I, Petar II Njegoš, vrlo mlad i bez ikakvog državničkog iskustva, dvadeset godina se rvao sa stalno prisutnom teškom situacijom, pa, iako umoran od svega što se zbivalo i bez snage da takvu stvarnost izmeni, nije prestajao da radi na oslobođenju i drugih naroda, svojih suseda iz severne Albanije, od Turaka, sarađujući pri tom sa Srbijom.
Pročitajte i:
Rodoljubiv i skroman, Njegoš ni za sebe lično ni za Crnu Goru nije tražio ma kakvu korist od svog zalaganja. U jednom razgovoru sa Matijom Banom ovaj vladar je rekao šta bi želeo kada se srpstvo ujedini: „Ja bih tada u moju Pećku patrijaršiju, a knez srpski u Prizren. Meni duhovna, a njemu svetovna vlast pod narodom slobodnim i ujedinjenim“. Dakle, vladika Petar II je celoga svoga veka želeo da vidi srpsko ujedinjenje, Srbina na prestolu ujedinjenog srpskog naroda, dok je duhovnu vlast, upravljanje srpskom crkvom, želeo da zadrži za sebe, da bi i crkva, kao i narod, bila ujedinjena pod istom duhovno-svetovnom vlašću.
„Iz knjige „Letopis grada Peći“, Svetislava Hadži-Ristića
*Autor se pri radu oslanja i poziva na: Đ. Slijepčević, Srpsko-arbanaški odnosi kroz vekove
