ODAVDE NEMA NAZAD Vučko postrojava „srećnike sa spiska”, mi veseli, nasmejani. Tokom utovara u kamion u kasrni u Prizrenu, a tamo… Nekoliko stotina ljudi kao i mi opremljeni i spremni za akciju. Dolazi komandant Delić, rukuje se sa svakim, pita – Fali li nam šta za Paštrik?
Nastavlja – došli ste sa jedne planine, da idete na drugu…
I dalje ne znamo gde i šta. Ali, ima ko zna…
Pročitajte i:
Kreće podela cigareta i to one najbolje, opaaa. Biće gusto – kaže neko. Uvek su nam delili „Vek” i „Drinu”, a sada široko.
Sve se ovo dešava 16. marta 1999. Dolaze civilni kamioni. Komanduje se ukrcavanje. Ulazimo u kamion koji naravno nema klupe za sedenje, guramo se unutra, ubacujemo „Zolje” i bezbroj municijskih kutija za M-84, bombe M-52R su već podeljene, imam ih 6 komada.
Krećemo.
Cirade su spuštene, nema priče, vozimo se i vožnja traje…
U jednom trenutku staje kamion, izlazimo i vidimo okupljene ljude koji nas gledaju sa osmesima. Kažu selo Sevce na Šar Planini, osnovna škola na visini 1020m, snega još ima. Raspoređuju nas u školi po učionicama, gde nam organizju podelu hrane i vunenih čarapa od strane meštana. Srdačno se zahvaljujemo. Komandiri nam prenosi deo predstojećeg zadatka – imaćemo marš oko 12 km preko planine, sneg je gore dubok. Ima nekoliko rečica na maršuti, a ujutru treba da budemo u liniji blokade sela Kabaš prema vrhu Tromeđa na 1934m nadamorske visine, tajac…
Pitanje – ako se neko ne oseća sposobnim za izvršenje zadatka, sada je prilika da kaže, posle gore – NEMA NAZAD!
Smejemo se na to i odlazimo na spavanje u učionici, sedeći na podu naslonjeni jedni na druge. U 23:50 bude nas i postrojavaju ispred škole, nakon čega kolona kreće na zadat. Ispred kuća su meštani, pozdravljaju nas, prolazimo pored kafića „Položaj” na samom kraju sela. Omladina izašla ispred, sa razglasa svira „Marš na Drinu” , ježim se…
Odvajamo se sa puta, sneg je u visini čizama. Uspon, kolona po jedan, pravi se raspored za smene, da se pravi prtina. Noć je mrkla, a kako se penjemo, magla sve gušća i znoj sve jači. Iako je magla, delimično vidimo da hodamo ivicom provalije. Usledilo je upozorenje od Vučka – priđite što bliže jedan drugom u koloni i pazi na onog ispred sebe ako se oklizne. Magla je sve gušća, kako se penjemo postaje i sve hladnije. Dolazimo do prvog potoka, nas sedmorica. Ne možeš ga preskočiti, a nije baš ni plitak, rekoh – gazi!
Noge su sada mokre, ali je bitno samo da se krećemo, jer svaki zastanak značio bi goru situaciju. Kako gazimo sneg, koji je pritom sve dublji (oko 1 m), nailazimo iznova na isti potok. Pitamo se jel se vrtimo u krug zbog magle!?
Željko skida potkapu i kači je na granu pored potoka, da se uverimo da li idemo u krug. Naravno da je nismo našli. Zastanke i ne tražimo, jer opet je najbolje dok hodamo.
Sviće…
Vidimo samo nebo iznad nas. Kažu vrh Ostrvica 2092 m. Tu pravimo zastanak, otvaramo mesni narezak. Vučko nam saopštava da idemo u spuštanje prema Kabašu, preko proplanaka koji je sada pod skoravljenim snegom, oštrim i zaleđenim. Izdaje komandu da ubacimo metak u cev i ukočimo oružje, zauzmemo borbeni raspored za kretanje i očekujemo mogući nailazak na teroriste. Kreće spuštanje prema Suljinim livadama (1600m) i Mravinac (1500m).
Tada se kolona deli na dva dela gledajući u odnosu na Kabaš tj. reku Korišu kako bi se napravio obuhvat za liniju blokade. Tek tada glavne snage kreću iz kasarne u Prizrenu, kako bi se postiglo iznenađenje i kako teroristi ne bi otkrili akciju.
Foto: cojstvo.rs ODAVDE NEMA NAZAD
Moj deo kolone se razvija u borbeni stroj i preko Fatisove česme (1520m) i objekta Tepe (1271m) dolazi do objekata u kojima su teroristi boravili. To su dugački objekti zidani kamenom i pokriveni limom. Dolazi do razmene vatre, teroristi se izvlače iz Gurit mahale preko vertikalnih stena, prema Šar planini. Sam teren je jako neprohodan i otežava potpuno zatvaranje linije blokade gde smo bili razvučeni koliko god je moglo, a da budemo u vizuelnom kontaktu.
U toj akciji likvidirano je 6 terorista i ovladano prostorom koji je služio kao baza teroristima gde su imali poljsku bolnicu, velike rezerve municije, medicinskih sredstava, lekova, poljskih kreveta i šatora. Nažalost na kraju same akcije, gine od snajprskog zrna operator na „Pragi” Marković Vladimir. Po završenoj akciji samo smo nastavili marš pešice preko Zenelove mahale, odakle se vidi crkva Svetog Petra Koriškog u donjem delu sela Kabaš. Inače, posle sam saznao da se selo u srednjem veku zvalo Sveti Petar i da selo ima mračnu istoriju tokom Prvog Svetskog rata. Kada se Srpska vojska povlačila preko Kosmeta i Albanije na Krf, da je tu zanoćila jedna četa, koju su Albanci primili na konačište i istu četu zaklali tokom noći.
Susedno selo Skorobišta je rodno mesto Ekrema Redže, bivšeg oficira JNA i komandanta tzv. OVK – opertivne zone Paštrik, koji je planski i taktički izabrao Kabaš zbog svoje konfiguracije i nepristupačnosti za bazu koju su smatrali neosvojivom u planinskim vrletima.
Kao dokaz da je osvojiva jeste taj 16. na 17. mart 1999. kada je 549. motorizovana brigada izvela najteži marš na Kosmetu, u nemogućim meteo uslovima i bez odmora. Oni koji su izveli marš, stupili su u borbu sa teroristima, prešavši oko 12 km sa nadmorske visine od 1020 m na 2092m na cilj, pod borbom na 950 m. Posle završene akcije, takođe pešice izvršili marš do kasarne u Prizrenu dužine oko 11 km. Sve ukupno angažovanje 38 sati, od toga 4 sata spavanja u sedećem položaju u učionici škole u selu Sevce na Brezovici. I da se razumemo, sutradan se odmah vratili na Paštrik, svojim redovnim zadacima na dubinskom obezbeđenju državne granice.
VIHOR
