Zasigurno najveličanstvenija bitka srpskog naroda u vremenu u kojem živimo je svakako bitka koja se odigrala na Košarama 1999. godine. O ovoj bici, ali i o drugim temama smo razgovarali sa gospodinom Ljubinkom Đurkovićem – komandantom odbrane Košara.
S obzirom na nekoliko projekata pokrenutih u poslednje vreme – film Slađane Zarić o Košarama i novi igrani film o ovoj velikoj bici, kako vidite kulturu sećanja kod nas Srba?
Ono što je karakteristično za nas Srbe jeste da svi kažu kako smo kratkog pamćenja, međutim, kada se pomenu Košare, to se ne može reći, zato što su Košare zaživele u srpskom biću, identitetu, srpskoj mladosti. Kod svakog srpskog domaćina kada se spomenu Košare, oni sa dostojanstvom skoro da ustanu na pomen te reči, jer znaju da ona simbolizuje viteštvo, junaštvo i herojstvo tih mladih boraca – podoficira i oficira koji su, prevashodno dali život za slobodu otadžbine, a potom ostavili svojim pokolenjima ono čega se sigurno neće postideti već biti ponosni tokom cele nastupajuće istorije.
Kako Slađana Zarić tako i producenti filma i režiser igranog filma, oni su hteli da dočaraju tu veličanstvenu bitku, ali bojim se da su pomešali svoje uloge… Slađana Zarić je snimila dokumentarno-igrani film i prikazala je Košara u njenom najboljem svetlu, ali je izostalo puno argumentacije koje su okarakterisale Košare. Međutim građani Srbije kao i svi Srbi na našem etničkom prostoru su prihvatili sa velikim pijetetom ovaj prikaz žrtvovanja tih boraca za slobodu i za srpstvo, za veru i za svetinje.
Novi igrani film bi trebalo da okarakteriše, ne u propagandnom smislu, već da prikaže sa jednog umetničkog aspekta kako bi ostalo budućim pokolenjima ono najsvetlije za šta su se ti junaci divovske hrabrosti borili i izborili, a to je da pobede najveću oružanu silu u tom trenutku, a to je NATO pakt… Tako da će ova kultura sećanja kroz spomenute projekte produžiti nacionalno pamćenje. Kao što rekoh na početku – na žalost karakteristično je za nas Srbe da smo često bili kratkog pamćenja.
Da li smatrate da su heroji novog Kosovskog boja – onog protiv NATO i OVK iz 1999. adekvatno nagrađeni za svoju žrtvu od strane naše države?
Svakako, za svoj heroizam, i zbog onoga najsvetlijeg i najvrednijeg što su žrtvovali za svoju otadžbinu, ti heroji nikako ne mogu biti dovoljno i adekvatno nagrađeni. Potrebno je naglasiti da oni nisu ratovali, kako oni koji su dali svoje živote, tako i oni koji su bili spremni da daju svoje živote, ni za kakve privilegije, ali mi, sa naše strane kao društvo, kao država, moramo naći načine i mogućnosti da im se adekvatno odužimo. Ne u smislu nekih posebnih privilegija, već zadovoljenja njihovih osnovnih potreba – zbog toga što su ovi ljudi dali svoje živote, te stoga njihove porodice moraju da imaju adekvatnu mogućnost da obezbede standard sa kojim bi mogli dostojanstveno da žive u ovoj zemlji, da oni koji su dali delove tela, da mogu da nadoknade te svoje nedostatke. Naša država mora naći mogućnost kako da im se na adekvatan način oduži i pruži potporu kako bi se oni prilagodili društvenoj zajednici i normalnom životu po pitanju svih društvenih standarda i mogućnosti.
Da, mi imamo to da je donesen Zakon o pravima boraca, ratnih, vojnih invalida i njihovih porodica, i on je na neki način u određenoj meri rešio probleme porodica poginulih boraca i ratnih i vojnih invalida, ali je ostalo nedorečeno pitanje ljudi koji nisu ratni i vojni invalidi. Izostalo je da se na adekvatan način pomogne ljudima koji su u nekom egzistencijalnom problemu. Moram reći da je ono što je najvrednije što je rešeno tim zakonom, je da su konačno posle 75 godina priznata prava boraca JVuO jer su oni kao antifašistički pokret dali veliki doprinos u ukupnoj borbi protiv fašizma.
Mislite li da se u poslednje vreme stvari kreću na bolje u vezi sa suverenizmom i jačanjem svesti našeg naroda?
Ja sam ubeđen da to vreme za Srbiju tek dolazi zato što se budi nacionalna svest i jer je prošlo vreme globalizma i veštačkog stavljanja svih pod istu kapu, kako politički, ekonomski i identitetski tako i vojno
Zapad očigledno gubi poziciju vladanja svetom. Javljaju se nove ekonomske i vojne sile koje upravo štite nacionalni interes malih naroda i nacija. Srbija i Balkan su geostrateški prostor zanimljiv i za Istok i za Zapad, i Srbija u tom kontekstu ima veliku šansu da se osamostali i da bude adekvatan partner i faktor i za jedne i za druge, a da time istovremeno ojača svoj suverenitet, a imajući u vidu da se određeni politički pokreti i pojave javljaju u samoj Srbiji koji bi mogli da iznesu tu bitku za suverenitet
Bitka za Košare je jedina situacija u kojoj je NATO kao najveća vojna sila u istoriji zaustavljen. Možete li kao komandant odbrane Košara da kažete koji je bio prelomni trenutak bitke?
Možda je neskromno ako kažem da je svakog dana za vreme tih 67 dana trajanja te bitke bio preloman trenutak… Kako dana tako i svakog sata zato što je NATO pakt intenzivno vršio napade na položaje odbrambene vojske (srpske vojske) koja je branila širinu fronta od 20 kilometara. Tako da su svakodnevni napadi i odgovori na njih bili prelomni – konkretno da li će neprijatelji uspeti da probije liniju odbrane naših snaga.
Samim tim je ova odbrana dobila na značaju – zato što upornost, osposobljenost, hrabrost, ljubav prema otadžbini i svetinjama koje su ovi junaci branili, nepokolebljiva želja i odluka da se po svaku cenu odbrani front i položaj i sama ta okolnost je svaki sat ove bitke definisala kao prelomni. Ta izdržljivost u toku trajanja bitke, svih 67 dana je okarakterisana kao takva da je svaki trenutak bio preloman za odbranu ne samo ove konkretne linije fronta koju su branili ti junaci već same otadžbine Srbije.
Kako vidite sadašnju poziciju Srbije u globalnim geopolitičkim i geostrateškim okolnostima?
Pred Srbijom se nametnuo trenutak kada treba vrlo veštom i mudrom diplomatijom i politikom, kako vanjskom tako i unutrašnjom da donosi dnevne odluke koje će imati dalekosežni značaj. Očigledno da se vodi borba za svetsku dominaciju, da Zapad i ekonomki i vojno slabi, a da Istok ekonomski i vojno jača, i taj prelomni trenutak Srbija mora vešto da iskoristi da sačuva svoj suverenitet, svoju samostalnost, svoju neutralnost, da održava bratske odnose sa Rusijom i Kinom ali i da u što je većoj mogućoj meri održava prijateljske odnose i sa drugim državama kao npr, Nemačkom i Francuskom, da bilateralne odnose održava sa ostatkom sveta računajući SAD i Veliku Britaniju i da ne dozvoli da potčinjava svoj suverenitet bilo kojoj sili već da iskoristi interese tih sila za svoje potrebe
Koja je, po Vašem mišljenju, najpametnija strategija naše države prema trenutno okupiranoj našoj južnoj pokrajini?
U razdoblju od dve decenije unazad, napravljeno je nekoliko grubih političkih i diplomatskih grešaka. Od 1999. godine, naša diplomatija i politika nisu znale da eksploatišu i kapitalizuju uspeh srpske vojski koji je postignut u pobedi nad NATO paktom i da to pretvore u diplomatske i političke pobede.
Nekim odlukama smo dovedeni u zavisan položaj – kako usled odluka Zapada, tako i zbog poteza iz Prištine. Ali ono što možete voditi ka krajnjem rešenju je to da Srbija mora predložiti međunarodnoj zajednici – pod čijim je patronatom pokrajina Kosovo i Metohija, da je moguće i relativno lako rešiti problem Kosova i Metohije: Prvo treba da se vrate svi prognani sa Kosova i Metohije, da se u ekonomskim parametrima uloži u obnavljanje naselja i privrednih subjekata koji su u vlasništvu Republike Srbije, pa i da se stanovništvo sa užeg prostora Srbije koje je zainteresovano za ekonomski opstanak kako u funkciji svog ličnog standarda, tako i Srbije vrati i dođe na Kosovo u srpsku zajednicu a na osnovu paketa konkretne ekonomske, kreditne i poreske stimulacije.
Vrlo je jednostavan princip koji je Kraljevina Srbija imala na Kosovu i Metohiji. Naime, u to vreme se albanskom stanovništvu dozvoljavalo da u svojim etničkim zajednicama ima apsolutnu autonomiju – i pravosudnu i sudsku, kao i policijski nadzor, ali i da prema otadžbini ima obavezu da plaća određene prinadležnosti za resurse koje koriste.
Danas, da se npr. i njima u investicionim planovima omogući privredni razvoj, a da njihovo zastupanje u parlamentu, odnosno u političkom telu pokrajine Kosova i Metohije bude recipročno broju stanovnika i da njihova zastupljenost u republičkim organima bude Ustavom uređena da mogu da delegiraju određeni deo poslanika koji bi zastupali njihove interese na prostorima pokrajine i u odnosima prema republičkom parlamentu.
Nedavno ste pokrenuli inicijativu da se svi učesnici Bitke za Košare nagrade ordenom viteza Suverenog Vojnog Viteškog Reda Zmaja čiji je pokrovitelj NjKV Princ Vladimir Karađorđević. Vaša ideja je da ovo postane zvanično vojno odlikovanje za hrabrost. Koji je Vaš komentar u vezi sa ovom temom?
Ja svakako subjektivno govorim o Košarama iz nama poznatih razloga, ali je činjenica da je bitka za Košare okarakterisana u ambijentu u kojem se vodila, pod uslovima u kojim se vodila bitka sa pokazanom izuzetnom hrabrošću tih junaka, njihovom osposobljenošću a značaj celokupne bitke na Košarama je takav da junaci koji su učestvovali u njoj treba da ponesu to prestižno odlikovanje koje bi poprimilo državotvorni karakter. Pre svega zato što bi smo na taj način sačuvali tradiciju, dakle povezali naše istorijsko pamćenje i nasleđe sa budućim generacijama, a to je jedinstven, moguć i originalan primer da ih nagradimo onim što su oni više nego zaslužili.
Razgovor vodio: Vuk Damnjanović
