U srednjovekovnoj Srbiji su negovane dve paralelne vrste književnosti: pisana u relativno malom sloju obrazovanih ljudi i usmena u narodu: Još u Savinom žitiju se pominju narodni pevači koji “pesme stvoriše pevahu”. Od pisane književnosti su bila najrasprostranjenija žitija. Postojala je i dvostruka literatura, riterski roman, o čemu svedoče sačuvani prevodi Roman o Troji, Aleksandru Velikom i Tristanu i Izoldi. Negovana je i poezija.
Od Despota Stefana sačuvano je nekoliko proznih i pesničkih tekstova. Svakako najpoznatije je Slovo ljubve, čija tema je ljubav kao osnovno načelo svih hrišćanskih osećanja i čovekovog života. Iz njega izdvajamo ove strofe:
Strofa 2.
Leto i proleće Gospod sazda,
kao što i pevač reče,
u njima krasote mnoge,
pticama brzo i veselja puno preletanje,
i gorama vrhove,
i lugovima prostranstva,
i poljima širine,
i vazduha tananog,
divnim nekim glasovima oglašenje,
a i zemaljske daronose
od mirisavih cvetova, i travonosne;
no same ljudske prirode
obnovljene i razigrane
dolično ko da iskaže!?
