Kad god naiđu opasna i teška vremena, šajkače ponovo uđu u modu. Šeširi i kačket tada na izvesno vreme potonu u zaborav. Šajkača, koja je u miru svakodnevni, nezaobilazni deo narodne nošnje, jedina je kapa na svetu, koja se u ratno doba preko noći pretvara u obavezni deo uniforme. Zbog toga Srbi i u vreme mira, uvek deluju kao da su pomalo u ratu!
Ma koliko bio pametan i obavešten, stranac koji ne poznaje poreklo i suštinu šajkače, nikada neće razumeti Srbe. Šajkača je, naime, mnogo više od obične kape: ona je oblik prkosa, hrabrosti, nežnosti i inata.
Već nekoliko vekova ona štiti srpske glave od prirodnih nepogoda i ratnih poraza, predstavljajući svetu vezu sa prošlošću – sponu sa životom. Kakva je to kapa, najbolje svedoči to, da se šajkača nikome na svetu ne skida, sem Gospodu Bogu u crkvi! Sa njom se jede i radi, a kada se čoveku prispava, tada se namakne na lice da štiti od dosadnih muva i pravi veštačku noć.
Oj, Boga ti, šajka ptico! – peva naš narod.
Ni jedna kapa na svetu nije kao šajkača u stanju da već na prvi pogled, otkrije karakter i raspoloženje onoga ko je nosi na glavi! Natučena na obrve, kao na čuvenoj ratnoj fotografiji „Izviđač“, šajkača je znak opreza i opasnosti, a otkriva i preku narav svoga vlasnika.
Nakrivljena na jedno uvo, odaje njegovo bećarsko raspoloženje, sklonost piću i lumpovanju, spremnost da se prepusti preteranim osećenjima, obesti i dertu. Zabaci li je vlasnik na potiljak – eto skrivenog kabadahije ili čoveka u nedoumici, koji se sprema da obavi neki pretežak posao. Prevelika šajkača, koja pada na klembave uši govori o nebrizi vlasnika koji je digao ruke od sebe, o mirenju sa neimaštinom i nailazećom bedom.
Bože, kakvih li sve šajkača nema u Srbiji! Izgužvanih, oznojenih, ulepljenih, izbledelih od kiša i vetrova, žege i snega; novih, novcijatih (koje se nose na slavljima ili iz prkosa), drčnih i uspravnih, što na glavama stoje izazivački i onih, skljokanih od tuge i žalosti, koje pokrivaju glavu poput sletele utučene ptice umornih, sivih krila…
