Petar Lubarda danas zauzima mesto na vrhu liste najtraženijih slikara na prostoru ovog dela Evrope. Još za vreme njegovog života uspeo je da zadobije divljenje sa svih strana starog kontinenta, koje su se otimale ne bi li došle došle do čuvenog srpskog umetnika. Lubarda je kao i većina najuspešnijih Srba rođenih van granica današnje Republike Srbije postao žrtva prisvajanja novokomponovanih „nacija“. Ono što je upečatljivo za sve ovakve primere, počevši od Tesle do Lubarde to je preslikan šablon prisvajanja bez obzira ko je „žrtva“, a ko „egzekutor“.
Lubarda je rođen na Cetinju, u crnogorskim brdima koji su mu se trajno urezali u stvaralačku memoriju i postali neizostavan element njegove umetnosti. Zato je i jasno zašto se među njegovim najpoznatijim delima nalaze slike poput: „Bitka na Vučjem dolu“, „Guslar“, „Crnogorka“, „Rijeka Crnojevića“, „Portret Crnogorca“ itd. Sav besmisao odvajanja crnogorstva od srpstva u današnjim vremenima staje u činjenicu da su ova dva podatka iz Petrove biografije sasvim dovoljne da ga neki proglase „crnogorskim slikarom“. Kao i kod mnogih drugih sličnih primera svi drugi podaci njegove biografije koji nepobitno ukazuju da se tokom čitavog života osećao i predstavljao Srbinom, postaju totalno zanemarljivi.
Pročitajte i:
Na sreću ovako visokoumni ljudi su već tada mogli da predosede opasnost vremena koja dolaze, pa su i tada potencirali na njihovom nedvosmislenom srpskom identitetu. Tako Lubarda još 1971. šalje pismo uređivaču kataloga izložbe sledećim rečima:“…Kako ne znam ko šalje podatke o autoru koji će izaći u katalogu, rešio sam da pošaljem sledeće i jedine tačne biografske podatke o meni. To su: Petar Lubarda, rođen 1907. godine, Ljubotinj; Srbin; živi u Beogradu, Iličićeva br. 1…“ (pismo se danas čuva u arhivi SANU-a).
Moramo spomenuti i njegov čin odbijanja ponude da uđe u Odbor za gradnju mauzoleja Njegoša, rečima: „…Smatram da mi moja savjest umjetnika ne dozvoljava da vas ne zamolim da opozovete odluku koju ste donijeli. Njegoš, veliki pjesnik, osjetio je to i želio da mu Lovćen bude spomenik. I zato smatram da ne treba kršiti njegovu volju.“
