SVEDOČENJE LIDERA KOALICIJE ”ZA KRALJEVINU SRBIJU” SA RATIŠTA U KRAJINI
Nedavno se pojavila fotografija lidera koalicije “Za Kraljevinu Srbiju” gospodina Žike Gojkovića u uniformi, dok je bio na ratištu u istočnoj Slavoniji. Kao i mnoge druge, i ova fotografija ima jednu neispričanu priču…
Svedočanstvo gospodina Žike Gojkovića prenosimo u celosti:
Jedan sam od onih koji su bili na ratištu u Krajini, raspoređen u istočnoj Slavoniji. Stacioniran sam bio u Dalju i odatle odlazio na prvu liniju, često i u neprijateljsku teritoriju, jer sam bio izviđač-diverzant, pešadinac .
Ratovao sam u selima Markušica, Sarvaš, Bijelo Brdo, Šodolovci, Laslovo, Palača, Tenjski Antunovac… ali najteže je bilo u Kopačkom ritu, gde je opasnost vrebala sa svih strana, a ja sam bio na najisturenijoj tački br. 20. Čak ni hranu nisu smeli da nam tamo dostavljaju jer je opasnost bila prevelika.
https://www.facebook.com/PokretObnoveKraljevineSrbije/photos/a.235277383632259/873855739774417/?type=3&theater
U februaru mesecu spavali smo na zemlji u improvizovanim kolibama. Najgore je bilo 9. marta 1992. godine kada nas je napala diverzantska grupa hrvatskih Zengi i tada smo jedva izvukli žive glave. Od tada, taj dan slavim kao svoj drugi rođendan. Ni sam ne znam kako smo se izvukli, i u toku večeri i jutra povratili teritoriju koju su Hrvati na kratko zauzeli.
Tada sam jedva sačuvao živu glavu, o čemu svedoči šlem sa rupom koji mi srećom nije bio na glavi, nego je bio zakačen za ruksag i spasio me od ranjavanja, u tom iznenadnom napadu. Takve scene, do tada sam samo gledao samo u filmovima. Sve ovo zajedno sam proživeo sa svojim saborcima, prijateljima „do groba“ Vladimirom Vukičevićem i Edi Bionda, obojica iz Beograda. Zajedno smo preživeli i najstrašnije događaje, kao npr. kada sam nosio našeg saborca, čoveka bez glave, ne želeći da ga ostavim na neprijateljskoj teritoriji.
Sećamo se i čitavog niza propusta koje je naša država činila, ali ja sam i pored toga zadovoljan čovek, jer sam pošteno odužio svoj dug prema otadžbini, za razliku od mnogih mojih vršnjaka, koji su izbegli vojnu obavezu. Iako je taj, kao i svaki rat strašan, na mene kao devetnaestogodišnjaka je uticao da mnogo brže sazrim kao čovek, ali i da cenim male stvari, na koje ranije nisam obraćao pažnju.
I što je najvažnije, rat me je naučio koliko je važan mir i koliko ga treba ceniti i čuvati.
(na slici sam skroz levo)
